Psiho Prostirka

Prošlo je već dve godine od poslednje halucinacije. Sad i kada bih prestala sa svakodnevnim unošenjem prozaka – mislila je – sve bi bilo OK.
Zašto rizikovati? I sama pomisao na još jednu epizodu užasavala je.

Probudila se u sred noći i krenula ka kupatilu, polu otvorenih kapaka, kad joj se u mraku učini kako se neka od senki pomerila. Trže se na trenutak i odahne prekoravajući sebe zbog trenutka slabosti. Na velikom zidnom satu kazaljke su pokazivale da je prošlo dva sata. Zaslepela su je jaka svetla kupatila. Na bljesak učini joj se kako je ceo pod kupatila prekriven krvlju. To je bio samo tren, siguno od lekova. Ne moram to ni spomenuti doktorki.

Probudio je jak zvuk škripe guma, sunce je već blago grejalo. Nije razmišljala o sinoćnoj epizodi. Zviždući (ili zviždajući) je sišla niz stepenice koncentrišući se na predstojeći dan. Ušla je u kupatilo, umila se i zadovoljno se osmehnula sebi u ogledalu iznad lavaboa. Pogledala je u belu prostirku prekrivenu crvenim mrljama.
Bili su to otisci krvavih stopala.

Vrištući (ili vrištajući) je izjurila iz kuće rušeći sve pred sobom. Pronašli su dva dana kasnije ispod mosta, u spavaćici potpuno nemu. Hospitalizovana je u obližnjoj ustanovi za duševno obolele.
Njen brat stigao je u grad isti dan, i pošto se uverio da se sa njom postupa dobro, uputio se prema njenoj kući da donese nešto njene odeće. U kupatilu je naišao na ne objašnjiv prizor pred kojim se ukočio, krvava prostirka bila je stvarna.