Autobiografija jednog gedzeta

Stvoren sam negde u Kini, bio sam jako mali i nisam znao da čitam da proverim kako se zvalo mesto, a sve i da sam znao, tamo pišu nekim čudnim (blaga reč) slovima. Napravilo me je 5 malih kineza pod strogim nadzorom nekog amerikanca, verovatno je on bio moj tata. Odmah po nastanku, spakovali su me u malu kutiju, pa onda u veliku kutiju, sa još gomilom drugara, umotali su nas u streč foliju i stavili na paletu, pa na brod pravac Velika Britanija.

Dugo smo putovali, i mogu vam reći da nije bilo ni malo zanimljivo provesti mesec dana u onoj kutiji, pored likova koji pate od morske bolesti, no kada smo konačno stigli, pravac s broda u kamion i onda u neku čudnu laboratoriju, izgledalo je kao da su nas oteli vanzemaljci. Na svakom od nas su sprovodili razne testove, grebali nas, udarali sa elektrošokovima, stavljali pod mikroskope. Nekolicinu mojih drugara su odvojili u stranu i odveli u nepoznatom pravcu, i nikada ih više nismo videli. Posle tri dana u toj laboratoriji, ponovo su nas spakovali u one iste kutije, pa opet na kamion, pa onda vožnja do jednog velikog skladišta.

Ovde nas je dočetaka ekipa nekih ludaka, koja je nas je dočekata sa oduševljenjem, kao deca čokoladu, odmah su odvojili nekoliko mojih drugara i pristojno ih udomili na svojim stolovima, a mi ostali, ostali smo u magacinu... i svaki dan su odvajali odredjene grupe pa odnosili ko zna gde... Posle jedno nedelju dana, došao sam i ja na red, uzeli su nas, poslagali, upakovali u posebne kutije, pa onda opet strech folija i mrak. Bili smo jako uplašeni, nismo znali šta se sada dešava. Opet brod, pa kamion, pa danima vožnja... Konačno smo stigli, ali gde? Skoro dva dana stojimo u mestu, ništa se ne dešava... gde smo?

Kada se kamion otvorio, dočekao nas je neki čika u čudnoj uniformi, vidim piše iznad njega Javno Skladište, oh neeee, čuo sam za te Javne Kuće, gde te uskladište i posle seksualno napastvuju a novac daju onome ko te poseduje, neću da završim ovde ! neću neću i neću.
Čika u uniformi otvara kutiju, okreće, prevrće, uzima par mojih drugara i stavlja ih u gepek. Zatvara se kamion, opet smo u mraku, šta će se desiti sa nama?
Zašto nismo mogli ostati u Velikoj Britaniji?

Par sati kasnije, kutija se ponovo otvara, ko su ovi idioti? Skaču, plešu, uzimaju nas, i prevrću... pevaju.. OK sve je bolje od one javne kuće, ali Bože kakve budale. Pregledali su nas, prebrojali, polepili nam neke čudne stickere, i poslagali na neke police.
Objasnili su nam da se ne bojimo, da smo na sigurnom, u nekoj zemlji Srbiji. Oni su prodavnica poklona, a mi smo pokloni, i da smo namenjeni da nekoga učinimo sretnim... Rekli su mi da ću završiti kod neke devojke, koja će nas nositi u torbici, maziti i paziti. Ovo i nije toliko loše, jedva čekam da me kupe.
Sedim na polici, i nestrpljiv sam, gledam moje drugare kako odlaze, i čekam da ostvarim svoju svrhu, čekam da se udomim, i da nekoga učinim sretnim.
 

Sheruj link na: